Поставка у Ранчићевој кући, симболично названа „Разговор с природом“, ликовни је дијалог уметнице са непосредним окружењем. Зорицу Ђорђевић Митровић инспирише блиска околина, домаћи призори и детаљи окућнице и баште, који - на први поглед врло једноставни - нуде широк спектар инспиративних детаља и ликовних изазова. Трансформишући их кроз различите видове представљања, уметница отпочиње бесконачну игру откривања непознатог у свакодневном. Отуд је током истраживачког рада развила самосвојан сензибилитет и успоставила властиту ликовну проблематику, где свој однос према ликовном делу дефинише кроз релацију човека и природе, којој је верна и посвећена до данас.

Kреативни процес отпочиње опсервацијом, при чему је ликовно решење најчешће резултат слојевитог слагања макро планова који илуструју ритам бујања и бокорења. Изложени радови, мањег до средњег формата, изведени су на папиру и платну. Представе на папиру остварене су у традиционалним графичким техникама -линогравуром и линорезом, вештим компоновањем и контрастима светлог и тамног у духу стилизованог реализма, док се у техникама акрил и уље на платну изражава импресијом и колористичким приступом. Сведену и акцентовану палету графике, где линије стварају контраст бојеним површинама и дубинским плановима слике, смењује бљесак раскошног колорита слике и радост слободних потеза четкице.

Људска фигура је изузета са ликовних представа, али је свеприсутна у култивисаним бокорима, стазицама, оградици крај пута, отисцима у снегу...  Представљени вртови и цветни аранжмани пружају осећај спокоја, бујања и тихог трајања које егзистира мимо човека и изван цивилизацијске буке. Отуд флоралне представе немају нарацију и не садрже фигурацију, већ креирају сопствени биолошки комос „живе природе“.

Зорица Ђорђевић Митровић је у свој рад уткала вишегодишње ликовно искуство, и пре свега, искрену радост стварања. Изложба у Ранчићевој кући је, такође, посвећена и успомени на мајку Мајду, где негована раскош окућнице и амбијената подвлачи сећања на рано детињство и вешто баштованско старање мајчине руке. Ликовне импресије из представе у представу материјализују дивљење органском, а „Разговор с природом“ је и учитавање исцелитељских снага које се у њој налазе, наводи у уводној речи каталога Зорица Атић, дипл. историчарка уметности.

Зорица Ђорђевић Митровић (1963) рођена је у Београду. Дипломирала је на Факултету за примењену уметност и дизајн Универзитета у Београду 1987. године, са звањем сликар-графичар, у класи професора Богдана Кршића (опрема књиге) и Божидара Џмерковића (графика). Добитница је награде „ЗЛАТНО ПЕРО БЕОГРАДА“ 1987. године из фонда „МОШЕ ПИЈАДЕ“, као и награде из фонда „МИХАИЛА С. ПЕТРОВА“ за графички лист исте године. Од 1985. учествује на бројним групним изложбама. Остварила је седам самосталних изложби, од чега је излагала у Гроцкој - Галерија 11 (1986, 1996, 2002.), у Београду - галерија Графички колектив (1988), галерија Коларчевог народног универзитета (1990) и др. Учествовала је у раду Ликовне колоније Гроцка (2001, 2013). Живи и ствара у насељу Болеч, Београд - Гроцка.